Meni je supruga novinar, kuma novinar, mnogi licni i porodicni prijatelji i poznanici su novinari, verovatno bih se poslednji “kolektivno popiskio po novinarima”.

Da ne davim, i niko me ne moze uveriti u suprotno, da li ces biti dobar ili los u poslu, fakultet ne znaci toliko puno. Da li ces biti vrhunski (ekspert) ili dobar u poslu, fakultet znaci i previse. Meni nije trebao Saobracajni fakultet da bih bio programer, i nije mi trebao ako bih zeleo da budem sertifikovan za MS ili Oracle ili Cisco i da budem dobar u IT-u. Ali da bih bio ekspert u IT-u, prosto ne vidim nacin kako bih mogao bez fakulteta i da pomislim da dobijem sertifikate kao sto su Six Sigma Green Belt, OCEB ili CBAP. BTW, ja imam MSc vec skoro 5 godina, ali ga jos nisam ni prijavio u opstini, sto je zakonska obaveza ako nemam poslodavca da to uradi za mene, toliko koliko mislim da se u ovoj usrxxxx zemlji cene obrazovani ljudi.

Urgent! Novinarstvo je u krizi, opasnoj! To je svima jasno, samo je pitanje kad će to shvatiti oni koji mogu da utiču na promene. Pravih novinara je sve manje – oni “matori” imaju želju i volju da prenesu svoje znanje ali se ono baš ne uklapa u on line novinarstvo. O ličnoj edukaciji ne razmišljaju, jedva su pristali da sednu za tastaturu. Mladi bi odmah i sad da naprave “krov” bez dobrog “temelja”.
Varagić je u pravu, ne znamo ništa, tek treba da učimo. Pitanje je samo koliko je nas spremno to otvoreno da prizna?
S druge strane, vi koji umete i znate – pružite nam ruku, nemojte nas samo kritikovati, pomozite nam da vam se približimo.

Što se tiče državne pomoći medijima, čini mi se da je to pogrešno, a RTS je pravi primer za to. Obavezna TV pretplata, da biste gledali “bolji život” čitav život kasnije i da vam potom evociraju uspomene na seriju svakih 2 meseca. Kako druge Tv stanice mogu normalno da posluju bez državne pomoći sa često mnogo boljim i svežijim programom od “javnog servisa”…

Konačno što se tiče tiraža, tačno je, opada. Ali kada se pojavio Radio, govorilo se da će “ubiti” novine, pa nije. Sa pojavom TV mnogi su jo više verovali da je to kraj štampe. Opet ništa. Internet je već nešto drugo. Sa najbržom penetracijom među korisnicima, i stalnim širenjem moguće je da će on staviti tačku na štampu. Stoga mediji se moraju prilagoditi. Ali, to je proces, traje, naročito u zemlji u kojoj se sve dešava sa “zadrškom”.

Izvinite na dugom postu…

Treba uzeti recimo primer francuske na koji naci oni pomazu stampanim medijima. Koji mislim da je odlican.
Kada gradjanin francuske napuni 18 godina, drzava mu poklanja godisnju pretplatu na dnevne novine po izboru, kao i na magazin po izboru.
Na taj nacin pre svega rade na “opismenjavaju” mladih, a na drugi pomazu medije.

Inace od skoro, Radio Pancevo se moze cuti i prko interneta. I to na adresi jednog od nezvanicnih sajtova grada panceva…
http://www.k-013.com/
Sto je inace posledica prijave RRA, nezakonit nacin transfera signala od studija do predajnika bla bla bla..

1. Da li su mediji u zemlji integralni deo drustva u Srbiji, i da li je drustvo, samo po sebi, integralno ili duboko podeljeno, cak i po pitanjima koja su vec trebala biti proslost za zemlje Evrope (nacionalne manjine, pitanja prava LGBT manjine, pitanja krvi i tla, alkoholizam, nasilje…)?

2. Da li u sadasnjoj Srbiji, vrlo centralizovanoj, siromasnoj i nejednako razvijenoj, Internet tehnologije mogu znacajno da unaprede kvalitet proizvoda medija – vesti? Na jednoj strani imamo izuzetan napredak data mining komponente u novinarstvu, ali i dalje je potreban novinar da uradi verifikaciju tako dobijene vesti. Da li je to moguce ako vodeci stampani mediji nemaju regionalne centre i dopisnike samo u vecim gradovima?

3. Pisete o News Corp., kako od toga nema nista, a pritom se niko ne pita kako da domaci mediji naprave pricing i marketing model koji ce im barem obecati slican marketshare i prihod?

Evo, pitanja mozete da dodajete u nedogled.

Na kraju, disclaimer, ove misli nemaju nikakve veze sa mojoj suprugom, njenim kolegama iz B92 i drugih medijskih kuca u zemlji.

I nije jedini koji tako ovdje misli. :(

To je kao da npr. objašnjavate osobi 1987. g. o tome koje su prednosti mobilnih telefona i zašto ih koristiti.

Ova situacija će početi da se menja tek kada top-management medija (ne urednici i novinari) počne da oseća potrebu za promenama u ovom pravcu, i kada krene (taj top-management) nešto da radi po tom pitanju (edukacija).

Prvo treba razmisliti o tome, kakve uticaje na naše živote imaju ove stvari o kojima govoriš. Pokušaj da stvar sagledaš u toj dimenziji.

Iako nije predviđeno, odgovoriću na tvoja retorička pitanja:

1. Država ne može ljude koji rade direktno u njihovom interesu smatrati nekompetentnim.
2. Pogrešno pitanje.
3.Takve stvari postoje samo u teoriji.

Kada je to sve tako lako, šta tebe i tvoje istomišljenike sšrečava da čudo i sve ih sjebete i jedini opstanite na tom ultra-giga-mega potentnom real time webu?

Ono sto na mene licno porazavajuce deluje, sto osim kao sto si dobro primetio “old school” ekipe i menadzmenta koji zivi u pluskvamperfektu, generacija koja bi trebalo da cini mlade lavove, nije mrdnula ni milimetar dalje (cast izuzecima, koji uglavnom potvrdjuju pravilo).

Uljuljkujuci se cinjenicom da u Srbiji jos uvek offline novinarstvo ima veci uticaj(iz proste tehnoloske nepismenosti nacije, cija cetvrtina u najboljem slucaju koristi internet) zaboravljaju da ce ih promena zateci na spavanju i da je poslednje vreme da ugrabe citaoce ako ne medju papirima s kojih se otire stampa, onda na kompjuterskim monitorima.

“Pomoc” stampanim medijima je posebna tema, jer nije crno bela, kako vam se cini. Nalaze se novin nacini da se mediji i dalje drze na kratkom kanapu, a da je pretodno maksimalno suzen manevarski prostor u kojem bi kroz fer trzisnu utakmicu mogli da finansijski opstanu.
Uh, bolje je da ovde stanem, ocito je @Blogowski pokrenuo temu na koju sam jaaaako slaba i o kojoj bi mogla do sutra da pisem :)

Da ne davim previse, analiza je nekompletna, i na mnogim mestima delimicno ili potpuno netacna. Lepo je sto osecas da postoji neki problem, ali, nazalost, prema ovom tekstu nisi u stanju da prepoznas, po “engleski”, drajvere, stejkholdere i trendove.

Sa punim razumijevanjem i željenjem zbog situacije u kojoj se nalaze zaposleni koji lako mogu ostati bez posla, ipak ta euforija poprilično promašuje poentu.

Nama, građanima ili poreskim obveznicima kako nas birokratija vabi, skoro da uopšte nije bitno to što je njima bitno. Mene ne zanima spašavanje tradicionalnog novinarstva, već dobrog novinarstva. Medij je tu nebitan, ali neko kao da namjerno to zaboravlja :)

Usput, kao i do sada u tehnološkom razvoju, neće jedan medij ubiti drugi, samo će se mijenjati primat. Ko zna šta nas čeka za 20 godina…

Heh, samo kad pogledaš da (evo baš jutros sam imao takvu situaciju) djeca od 9-10 godina pričaju o internetu, ‘fejsu’, i drugim internetolikim stvarima, jasno je koliko su u krivu – zar stvarno ne vide da ove i buduće generacije internet koriste od malih nogu? da je to defaultno sredstvo komunikacije? da im je to tako normalno, kao što je nekom prije 20 godina bilo buljiti u televiziju…a da ne govorim koliko je za tvrtke/medije(za one “uskih pogleda” – potencijalno) više prilika na internetu od samog tv-a/radija i sl…

No shvatit će kad bude kasno, ako i tada…

Ono što je bitno je da mali broj industrijskih medija koji razumeju prednosti i mogućnosti razvoja industrije kojoj pripadaju upravo adekvatnim korišćenjem web-a imaju šanse za opstanak – dakle šanse…

I ne pričamo tu o nekom novom Ice age-u za 1ml godina, već o periodu malo ispred nas.
Relevantnost, brzina, inovativnost, angažman, uspostavljanje interaktivnog odnosa sa čitaocima, linkovanje, tagovanje, RT news reporting…

Ali, na žalost sa svim predznanjima i potvrđujućim statistikama i u svojoj medijskoj kući osećam snažan otpor :(

Tako je, ne možeš (mnogo) pomoći onome/onima koji sami sebi ne žele pomoć, ili (još gore) koji ne uvuđaju da im je “pomoć” potrebna