Zašto blog neće umreti

cijelo vrijeme dok sam se sinoć i danas bavila redizajnom svog bloga razmišljala sam ima li smisla redizajnirati kad je blog možda stvar prošlosti. ali onda sam došla do sličnog zaključka kao i ti: zašto bi bio mrtav? društvene mreže i blogovi se nadopunjuju, a ne isključuju …
great minds … ;)

To ćete vi da izvinete za umiranje! Nema ništa od tog posla! Prilažem samu sebe kao dokaz! (A i svoje lekarske usluge ako baš dođe do odapinjanja ;) Da nije bilo Twittera, ne bi bilo ni bloga – moje iskustvo.

Ja bas mislim da se, koristeci promociju po drustvenim mrezama (koje su koriste “svi”, za razliku od blogova) mogli da blogovi isplivaju kao mainstream, da vise ljudi pocne i da pise blogove, a i da cita, komentarise. I dalje su blogovi nesto cime se bavi neka manjina ljudi. Drustvene mreze su odlican nacin da se blogovi proguraju, da sira javnost shvati mogucnosti blogova, da ih shvati i da ih prihvati.

Problem blogova i je u tome što previše ljudi piše blogove pa je ukupna kvaliteta blogosfere vrlo niska i ljudi je ne shvaćaju dovoljno ozbiljno. Microblogging je za mnoge sasvim dovoljan za njihov kapacitet ili potrebe javnog izražavanja. Za jednu mačku, psa ili kanarinca 140 znakova sasvim je dovoljno.

Sad vidim tvoj post a nekako u isto vreme i sam napisah par reci na ovu temu.
U stvari, mene vise nervira cinjenica da ljudi vise poslemisu na Twitteru nego na blogu.
Da li zbog brzine, zbog cega li???

U pitanju su potpuno razliciti formati pa je rasprava izlisna.
“Don’t mix grandas and frogs”, sto bi rekao Vuk Draskovic

Neka opstanu blogovi koji zaista imaju nešto za reći. Bloganje o bloganju više nikome nije zanimljivo.

Mislim da su twittovanje i blogovanje zaista različiti pristupi sličnoj materiji – ako nemaš baš mnogo toga da kažeš, tu je Twitter, a ako imaš, tu je blog. Osim toga, na Twitteru se uglavnom chatuje, RT-uje, šalje na po neki link i vrlo malo toga originalnog kaže. Blog je za priče. Za padeže, prideve, priloge i sve ono što ne staje u 140 karaktera. Na blogu se ne chatuje, na blogu se komentariše. Chatovati se može o bilo čemu (bukvalno), komentarisati se (ipak) ne može – tema je post i nema mnogo potrebe za širenje priče. Na Twitteru može i da se lupeta i da nikog glava ne zaboli zbog toga, na blogu ipak ne može. I jedna mnogo važna stvar (što reče @Deda u postu na ovu temu, na svom blogu) – “Trag mora da se ostavi”, a za to je blog. Twitter je voda – prošetaj po njoj i vidi kakav trag ostaje za tobom… Blog je šetnja po svežem betonu (onom što još nije očvrsnuo ;) ). A, s druge strane, Twitter je sjajan kao instant izvor raznih informacija koje mogu inspirisati za neki lep blog post. Ja sam začeo svoj blog par meseci pošto sam “protweetovao” – želeo sam da kažem koju više, a nije uvek bilo izvodljivo pojaviti se kao gost bloger (što sam povremeno radio) i – Twitter me “naterao” da uđem i samostalno u blogerske vode. I na tome mu veliko hvala. Čak me je i inspirisao za poslednji post, a uskoro spremam i novi, opet zahvaljujući tekstu sa tweetovanog linka. Sve u svemu, tu su oba i mogu sasvim lepo da se dopunjuju… IMHO

Dobro… ima logike u ovome što si napisao.
Problem je šta vas nekoliko ludaka toliko twitujete da nemate vremena za blog.
Mada, čini mi se da se polako popravljate i prosto mi je žao što nemam toliko vremena da pratim twitter u poslednjih par dana. Sad kad su tu Mooshema, Dinke, kad se malo aktivirao Zira… pa još i my personal favorite – Vesić, postaje baš interesantno.
Inače zaista mislim da ste preterivali i gušili do daske. Bio sam na ivici da ugasim nalog.

Moram da priznam da sve manje vodim računa o svom blogu, čak uhvatim sebe kako me mrzi da apdejtujem. Jednostavno, sav sam prerastao u tu mikro formu, sve što bih hteo da kažem čini mi se da sam već rekao na Twitteru ili Facebooku… kao da nemam šta reći :)

E sad, ono čime se svo ovo vreme bavim jeste tematsko blogovanje, i to je nešto čega ću se sigurno teže odreći.

Ne tako davno bio sam (kao i svi vi verovatno) u tom fazonu “and then they we’re blogging hapilly ever after…” ali su se trendovi promenili očito. Sada mislim da mi nije potreban blog da bih podelio sa vama ko sam i šta sam, kao ni kako razmišljam.

Blog nece umreti, ali komentari na blogu izgleda da hoce :) meni je veci gust da prokomentarisem nesto na twitteru nego na necijem blogu. Mozda me i prodje, ko zna…

Ne nedostaje mi, doista. Otkako sam ugasio blog i slabo imam dodira s nekadašnjim kolegama blogerima, osjećam se kao drugi čovjek. Život mi je odjednom postao prepun boja, već iz daljine osjetim miris cvijeća, pivo je postalo pitkije i punijeg okusa, a i supruga mi nekako djeluje sretnija. A sad, da li je živ ili mrtav, ljudi, izađite na zrak i idemo promatrati ptice… :-)

… hoću reći… ne želite valjda da vaš kostur pronađu pred… upaljenim računalom… :D

Jedna od karakteristika twittera je ta sto se moze povezati sa drugim aplikacijama. Ja sam na svom cms-u(WordPress), ubacio twitter widget koji se sjajno uklopio u celu pricu i tako da je twittes, u stvari, upotpunio sadrzaj mog bloga.

Odlično obrazloženo. Blog je mnogim kreativnim ljudima jedini otvoreni “ventil” ka svetu.

Neće sigurno umreti :).
U nekim profesijama 150 karaktera je mizerno malo za izložiti ceo problem; osim toga, neka (uslovno rečeno) anonimnost komentarisanja može biti jako značajna u okolnostima gde je bloger “javan” i jasno je ko je, a gde je onaj-koji-pita ipak iz nekih okolnosti koje zahtevaju diskreciju…